Danas bi moj tata slavio 90-ti rođendan. Ne znam kako se to na nebu broji,ali kako god,verujem da je tamo puno lepše nego ovde. Na zemlji.

Moj tata je pre svega bio čovek koji je imao neverovatno mio i topao pogled. Pa pošto su oči ogledalo duše,njega je bilo nemoguće ne voleti. Kao malu me je dugo,dugo budio za školu,jer je bio toliko tih da sam ga jedva čula. Ustvari,previše pažljiv. Skoro svakog dana mi je sa osmehom na licu i vedrinom u glasu govorio da sam „lepa ko šargarepa“. Mi zapravo na žalost,nismo puno razgovarali,ali nit koja vezuje očeve i ćerke,zaista je posebna. To je ona ljubav koja bez i jedne reči,može da kaže mnogo.

Život nas je sticajem okolnosti na neko vreme rastavio,ali kasnije opet sastavio. Ono što se između nas izgubilo,ono što se nije reklo i uradilo,nikada se ne može nadoknaditi, ali me je tešilo saznanje da su duše naše nešto što nas zauvek vezuje. Posle jedne decenije zajedničkog života,mene je put odveo daleko,a tata je ostao sam. „Kao vuk samotnjak“ – napisao je u pismu. Ah kako život ume da bude baš surov. Surov,jer ne osvesti čoveka na vreme,da shvati i ispravi greške koje je u neznanju napravio. A opet sa druge strane, sreća koju sam osećala dok trčećim koracima prelazim stepenice da ga što pre na vratima zagrlim,neopisiva je. To ushićenje,ta moja radost,to lupanje srca u grudima,to je bio blagoslov.

Moj tata je bio čovek sa puno ljubavi,pošten,odmeren,dostojanstven,miroljubiv,kulturan,pametan,druželjubiv. Možda je bio i nesrećan,možda tužan i razočaran,usamljen i ponižen,a ja o tome ništa nisam znala. Nikada nisam bila radoznala da pitam,ili pak naučena da je razgovor najvažnija stvar između ljudi.  Svaki rastanak mi je kidao dušu i svako njegovo mahanje sa terase mi je pojačavalo potrebu i želju da što pre ponovo dođem.

Ali jedne nedelje,sve moje želje su zaćutale i ceo moj svet je utihnuo.

Tata mi je svojim odlaskom ostavio jedan novi život,koga tek nedavno postajem svesna. I život jeste zaista kratak,ali čovek to shvati tek kada nekog svog,najdražeg izgubi.

Prošlost ne mogu da vratim,greške ne mogu da ispravim,ali verujem da mogu i moram da se trudim da ispunim njegovu,meni napisanu želju:

Da živim svaki dan kao da je poslednji.