Koliko prija ovo bolovanje,nisam ni svesna. Po prvi put u životu sam zastala sebe radi. Radi onog o čemu svi pričaju i kome svi teže,a malo ko zaista to ceni i poštuje na pravi način. To je zdravlje. I nije da ne želimo da se o zdravlju brinemo,samo u ovo današnje,baš teško i nekako čudno vreme,nije lako naći pravu meru.

Imala sam malu dozu straha da me ovo vreme bez obaveza ne odvuče u melanholiju,ili u veliku tugu,ili strepnju. Međutim,mislim da me je ne samo zrelost,već i da su me mnogi padovi do sada ustvari osnažili i tako shvatih da ovo vreme jako brzo curi,da se nikad ne vraća i da ga zato treba iskoristiti na najbolji mogući način.

I tako ja završavam zadatke koji su mesecima stajali po strani,budim svoju kreativnu stranu,učim da ponovo čujem vetar,ptice,učim da na život gledam drugačijim očima,jer sada imam vremena za to. Imam vremena da se bavim sobom.

Kada u svoje ruke uzmem prirodan,zdrav,kvalitetan i lep sapun,napravljen upravo mojim rukama,osetim tako jaku energiju,jer to nije običan sapun. Taj sapun ima dušu,ima život,ima smisao i svu moju ljubav.

Kada čovek u sebi pronađe sklad,sklad između svojih želja,snova i ciljeva i realnog života,onda taj čovek postaje svoj i prihvata taj težak,ali jedini ispravni put.

Rezultat koji dođe posle neizbežnog pada,posle neke greške,posle nekog saznanja,posle upoznavanja neke svoje do tada nepoznate vrline,nešto je što mene apsolutno ispunjava i daje mi krila da samo idem dalje.

Ali čovek jednostavno treba ili mora da zastane,da udahne neku novu snagu,novu energiju,a na kraju krajeva i kroz sve to i novog sebe. Jer danas se zaista jako brzo živi,mnogo se od nas očekuje i zato moramo ići u korak sa svojim životom i ovim vremenom.

Teško je kada kroz sve to čovek prolazi sam,zato budimo prijatelji jedni drugima.

Posle više od godinu dana života na selu,dobila sam posao. Novi posao,nova radost. Moram priznati da sam bila već malo uplašena ne znajući kako dalje i kako ostvariti materijalnu sigurnost. Samostalnost u tom smislu nikada nije bila dovedena u pitanje,ali eto,valjda sam i ovo morala da iskusim. Ni malo prijatno,ali svakako deo života.

Na poslu sve funkcioniše kako treba do momenta dok me ne premeštaju na,za mene fizički zahtevno mesto i pored lekarske zabrane za tako nešto. Posle par dana ja odbijam da nastavim dalji rad i tako postajem višak. Toliko teško sam to podnela,da je na žalost i hitna morala da interveniše,zbog prevelikog uzbuđenja,tj. visokog krvnog pritiska. Ne daj Bože nikome.

Nekoliko dana ja smirujem sebe,učim da prihvatim tu situaciju,međutim oni odlučuju da me ipak ostave i dobijam jedno lepo,za mene interesantno mesto. Posle samo par dana,biva mi saopšteno da ću raditi još do kraja meseca i da mi neće produžiti ugovor. Ja se u trenu zaledim,ali mirno kažem ok. A kada sam stigla kući,počela sam da vrištim,onako kako samo žena to ume: „Ok,ma šta ok,ništa nije ok,ko sam ja,šta sam ja,na šta im ja ličim?!!“ Ogromna količina besa se sručila na mene,a potom i veliki strah od egzistencije.

Opet nekoliko dana razgovor sa sobom,prihvatanje te surove realnosti i odluka da idem dalje. Međutim,dešava se nešto neočekivano. Oni opet žele da ja ostanem,ali onda ja uzdignute glave,ponosna kažem NE. Oni meni trebaju kao hleb,da se ne lažemo,ali ja im kažem NE. Po prvi put u životu ja mislim na sebe,ja štitim sebe,ja ne dam na sebe. E,to se zove samopoštovanje. Posle moga NE,sledi rečenica: „Može,ako dobijem stalni ugovor.“- znajući da to posle samo par meseci rada nije moguće.

I evo me danas u toj istoj firmi,nesrećna,neispunjena,nezadovoljna,odbačena,samo da bih preživela. Bez obzira na tu činjenicu,pitam se kako se oseća čovek koji sebe svesno zaglupljuje,koji svesno boravi u neinspirativnom okruženju,koji na kraju krajeva pati. Pa oseća se usamljeno i prazno.

Možda sam ja i previše samokritična,ali kako god i pored svega,znam da i ova priča ima svoje zašto i znam da me i ovo iskustvo nečemu uči.

Sve je to škola. I sve će to proći.

Moja bratanica se udala. I znate li šta? Imala sam tu čast da budem najveseliji gost,jer je to venčanje za mene imalo posebnu vrednost i težinu. Ni dan danas ne znam kako se sve to posložilo,ali verujem da je tako trebalo. A evo kako je sve krenulo.

Dugo sam razmišljala šta ću raditi ako me pozovu,kako ću se osećati ako se to ne dogodi i šta bi bilo najbolje činiti,jer nas dve već neko vreme nismo u kontaktu.

Kada mi je stigla porukica i poziv od brata,zapitala sam se da li je od srca ili reda radi. A da li je to uopšte i važno? Nisam znala kako odlučiti,pa sam pustila vreme da učini svoje. I odluka je pristigla,čista,iskrena,od srca i negde u sebi sam se radovala tom odlasku,ali onda su se pojavile mnoge prepreke i strahovi. Poželela sam da budem i jaka i hrabra,da ne odustanem,pa rekoh sebi: „Idi. Idi,jer oni su tvoja porodica,idi,da ispoštuješ brata,idi,da vidiš gde si ti u svemu tome i idi,da ti jednoga dana ne bi bilo žao što nisi.“

I eto. Otišla. Najemotivniji trenutak mi je bio njen izlazak sa mojim bratom pod ruku,baš onako kako to i običaj nalaže. Pogledi su nam se na tren stopili i ja sam bila samo zahvalna što sam tu. Tišina je bila između nas dve,a ja sam i pevala,i igrala,i grlila ljude koje dugo videla nisam,a nju sam pustila da učini drugi korak. „Da li ti je hladno?“ – upitala me je. I tu se led otopio.

Pre samo par dana su ona i njen suprug bili da me posete,da vide kako sam,kako teče moj život na selu,da upoznaju Meri,a ja sam u želji da sve protekne u slavu ljubavi,pustila prošlost niz reku i uživala u njihovoj priči i pažnji.

I po ko zna koji put vidim da život ume itekako da prijatno iznenadi. Ali to nikada nije slučajno. Uvek je to u neko pravo vreme,a pravo vreme je onda kada je čovek u glavi spreman da napravi novi korak,kada je spreman da stane iza odluke kakva god ona bila i spreman da kada izađe iz svoje ego senke,očekuje boljitak.

Samo napred!!

Šta se dogodilo sa životom jedne žene u proteklih devet meseci? Svašta nešto,ali ni slovo na papiru.

Ako bih morala jednom rečju da opišem to vreme,bila bi to reč rad. Rad,rad i samo rad. Posao bašta,bašta posao,ja neprestano trčim,bez dana pauze,jurim da sve stignem,ne umem da stanem i zato je telo reklo dosta.

Na poslovnoj sam pauzi i mnogo prija ovaj mir,mnogo mi prija tišina sa samom sobom sa jedne strane,a sa druge na veoma bolan način dobijam odgovore na pitanja koja me godinama muče i tako zapravo upoznajem sebe u ovom realnom svetu.

Mnogo je strahova,tuge,iskušenja,zadataka,preispitivanja,slabosti i nemoći bilo u ovih dve godine života na selu,a kroz trenutke radosti kojih je takođe bilo,crpela sam snagu za dalje.

Ovde stajem za ovaj put,jer samo sam htela kratko da se javim,da kažem da sam tu i da sam dobro.

Kako bih ja volela da imam svoju kućicu,bašticu,puno raznobojnog cveća,psa,mace,da uživam u travi posutoj belim radama,da kada ujutru otvorim prozor,svojom pesmom me dočekaju vragolasti vrapčići,da legnem ispod modro crvene trešnje i osetim mir u svojoj duši. Uvek sam ja volela da puno sanjam i maštam. To me je na neki način i čuvalo od često surove realnosti,ali me je ona ipak u nekim stvarima nespremnu dočekala.

Sve što sam u svom snu poželela,bilo je u mini varijanti,ali dobila sam neočekivano suprotno: Veliku kuću,veliku baštu,veliko imanje,ono pravo seosko domaćinstvo i ne bi mi baš ništa teško palo da nisam sama i da sve ne moram sama,a opet sa druge strane,sve bi bi to bilo puno lakše da sam,kako naši stari kažu, „zdrava kao dren.“ Pošto je ovaj san,rekla bih poklon,a poklonu se u zube ne gleda,upravo zbog toga sam još više na sebe ponosna,jer sve one predrasude i uverenja koja sam o sebi imala,pali su u vodu. Nenaviknuta na seoski tempo života i uopšte na život na selu,na mnogo fizičkog rada,na mnoge novine koje se tiču same kuće o kojima ja ništa ne znam,na činjenicu da puno znanja i želje da učim otkrivam u sebi,sve mi to pokazuje neku novu mene i podstiče,da ma koliko bilo teško,idem dalje.

Ima dana kada i bez prestanka plačem,jer mi nedostaje moj posao,stan,auto,konfor,radnje,sigurnost u velikom gradu,a kada suze prođu,opet budem na sebe ponosna,jer sve što sada ovde svojim rukama stvaram,daje mi neverovatnu snagu i veru da je ovo pravi put.

Trenutna materijalna zavisnost je moj veliki teret,ali verujem da je i to deo puta kojim moram proći.

Proleće je moje najlepše godišnje doba,jer sama ta lepota buđenja je nešto što inspiriše i ispunjava sve pore moga bića.

Ali proleće na selu podrazumeva puno rada,truda i znoja i puno puta me bude i strah od toga da li ću ja sve to moći,bude me strah od egzistencije,od samoće,još uvek ne znam da li je ovo kazna ili nagrada i da li sam ja zaista toliko hrabra kako me drugi vide,jer ipak na kraju dana ja ostajem sama sa sobom i tada mišljenje drugih nije validno,već samo ono čisto osećanje u meni.

„Ja živim svoj san.“ – rekoh suncu u tišini.

A onda već sledeća rečenica poriče ovu prvu,jer je nemoguće da u snu stanuju suze,ni oči pune tuge,ni bes,ni strahovi,ni greške i grešnici,problemi i brige.

A pesma ptica,zvuk traktora,Merin pogled pun topline,lepota divljih ruža,bubamarine nožice,pčelin let sa cveta na cvet,divota jarko narandžastih nevena i crvene lale,kiša posle tek posejane bašte,moja prva zelena salata i prvi spanać,nova baštica urađena mojim rukama,slatko od trešanja,ulje od maslačka,prvi mali plodovi smokve,posađene maline i procvetale jagode,sveže pokošena trava,pa da li je i to sve u mom snu?

Shvatih da još uvek nisam sasvim u sadašnjem trenutku,da me ponekad prošlost povuče i budućnost odvuče,ali se zaista trudim da na kraju svakog dana prigrlim u sebi sve ono lepo što mi je život dao,a nijanse koje nedostaju,zahtevaju još malo više moje hrabrosti,istrajnosti i kreativnosti.

Sada je sve do mene.

Kad god neki text privedem kraju,uvek mi se čini da ne znam više o čemu da pišem,ali svaki put se pokaže koliko je život inspirativan i nepredvidiv,pa se tako teme same nametnu. A i dovoljno je godina i događaja iza mene,pa ću se sada vrlo malo dotaći svoje suštine,ustvari osećanja koje u meni preovladava,a to je tuga.

Telefonski poziv sa greškom,koji je verovatno trebao da se dogodi,na trenutak mi je vratio nametnuti osećaj krivice i bol koju su u meni izazvali oni koji su mi okrenuli leđa,bez da mi išta konkretno kažu.

Mnogo sam patila kada su me jedno po jedno brisali iz svog života,ali Bogu hvala,sada je sve to deo prošlosti.

Baš skoro mi se jedna drugarica izvinila na komentaru vezanom upravo za moju porodicu,u nadi i želji da me nije povredila i iskreno,ko bi mene još mogao povrediti,kada su svi moji najmiliji to već odavno učinili?

Ja sam odrasla u porodici u kojoj se nije mnogo razgovaralo i u kojoj je sve bilo isprepleteno lažima i manipulacijom. Možda sam zbog toga ja danas često i surovo iskrena i nastojim da svaki odnos bude otvoren i obavezno sa ljubaznim tonom.

Moja majka je jedna jaka,vredna,sposobna i inteligentna žena,ali isto tako i principijelna,gorda i uvek u pravu. Meni je kao detetu,mnogo nedostajalo njenog zagrljaja i topline,ali tek kasnije čovek shvati,da neko nešto ne može da mu da,ako to nema.

Ja sam se za ovih više od pola veka života,puno puta selila i tek nedavno shvatila dve stvari: Da sam nešto tražila i da sam od nečeg bežala. Tražila sam topli dom i sigurnost,a bežala od same sebe,jer je (pre) teško živeti sa nekim koga ne voliš.

Ja sam neko ko ne vodi abrove,ne osuđuje,ko ne voli priče rekla-kazala,neko sam ko gleda u svoje dvorište,ko ima previše razumevanja i neko ko i danas naivno od sebe kreće. Naivno je možda glupo za današnje vreme,ali je ustvari čisto.

Mnogo laži i loših stvari sam o sebi čula i ni dan danas mi nije jasno zašto ljudi imaju potrebu da izmišljaju i da od čoveka prave ono što on nije. Da li je to zbog njihovog unutrašnjeg nezadovoljstva,neispunjenosti,da li je ego u pitanju i šta je zapravo u glavama tih ljudi kada vode tuđe živote,a ustvari samo troše svoje dragoceno vreme na ono najlošije,a to su osuda,zavist i ljubomora.

Moj veliki uspeh je što nisam krenula da preispitujem svoje postupke od pre mnogo godina i decenija,a iskreno,puno toga se i ne sećam.

Svaka čast „savršenim i bezgrešnim“ i na kraju krajeva,puno im hvala što mi nesvesno daju snage da ostanem svoja,istrajna,jaka i hrabra.

Dobra je tuga s vremena na vreme,jer kada ona prođe,osmeh je najlepši.

I zato ne dam da mi sreću kvare nesrećni i ne dam ni svoje boli,ni tugu,ni patnju,ni suze,nikome ne dam,jer sve me to gradilo i gradi u ono što trebam biti:

ČOVEK.

Nedelja,10. april 2011. 11:30 Frankfurt.

Telefon je zazvonio samo jedanput i tata se odmah javio. Kao da je čekao kraj telefona,a ja obično zovem u 12. Ali to nije bio njegov glas. Ja sam moj na tren izgubila i cela sam se oduzela. Zašto tako teško govori,kaže mi da ga bole noge. Ma kakve noge,šta nije u redu,šta se to dešava?! Pita me kakvo je vreme u Frankfurtu,kažem sunce je i toplo,a nije. Šta je sa mojim razumom? Kaže mi da ne brinem i da će biti dobro,a ja ne mogu ni reč da izustim,u mislima ga svašta pitam i govorim,a ustvari bih sebi srce iščupala samo da ovoliko ne boli. Tata oseća moju bol i još jednom mi kaže da će mu biti dobro i da ne brinem.

„Zdravo,zdravo.“ – bile su njegove poslednje reči. Spustim slušalicu,počnem da kroz suze izbacujem bes zbog nemoći i boli koja mi pritišće grudi,malo se smirim,dozovem pameti i ponovo pozovem. Telefon zvoni,ali niko ne diže slušalicu. Ja nastavljam,i nastavljam,i ne prestajem da zovem. Lagano počinjem da vičem i da ga molim da mi se javi,onda urličem iz sveg glasa i preklinjem ga da mi se javi i neprestano ponavljam jednu istu rečenicu :“Tata,tata,molim te javi se,molim te javi se!!!“

Ne znam koliko sam dugo tako van sebe dozivala,valjda dok me suprug nije našao na podu i krenuo da me diže. Ali ja nisam mogla na noge. Htela jesam,ali nisam mogla. Podigao me je i odneo u kuhinju,krenula sam da gubim svest,dao mi je šećer i vodu i tako sačuvao,ali od realnosti,na žalost nije mogao.

Ne znam kada sam legla,samo znam da me je zagrlio,zajedno smo plakali i sećam se svoje rečenice: “Zar je moguće da ga više nikada neću zagrliti?“

U avionu sam sve vreme plakala. U Srbiji su moji pričali kako se sve dogodilo,ko je šta uradio,kako su tatu našli,a ja sam se gadila svih njih,a pre svega sebe,jer nisam umela da im kažem „Dosta!!“

U stanu hladnoća. Legla sam u tatin krevet,zagrlila njegovu sliku i dugo,dugo u tišini plakala.

U kapeli stoji sanduk,hoću da vidim tatu što pre,požurila bih,ali noge su otežale. Prilazim milimetar po milimetar,počinjem da drhtim i da se tresem dok mu prilazim,pružam ruke i mazim ga po hladnom licu ne bi li me pogledao,ne bi li se probudio i pitam ga da li ima jedno mesto tu za mene. Tišina.

Trenutak kada zemlja pokriva sanduk,najbolniji je u mom životu i tada svet za mene staje.

Ne shvatam ja da život ide dalje,da neki red treba da se ispoštuje i mrzim sve i jednog čoveka u sali u kojoj jedu,piju,telefoniraju i razgovaraju,a meni bol seče dušu. A pre svih njih,mrzim sebe,jer opet ne umem da kažem „Dosta!!“

U svojoj sobi na stolu,vidim jednu ceduljicu:

„Živi kao da ti je svaki dan poslednji i jednog ćeš dana biti u pravu.“

Tatin rukopis. Odakle ovoliko suza u meni? Kažu da kroz njih izlazi sva bol naše duše. Moguće da je tako,ali opet je sve trebalo drugačije. Trebalo je da mu bar jednom za života kažem da ga volim. Bar jednom. A kažu i da kroz bol čovek ojača. Zbog čega,za koga?

Pa nikada,nikada nećemo biti dovoljno jaki za ovaj svet.

I čemu ovaj moj život kada je pun bola i tuge?

„Ne znam Jelena,ima i lepih trenutaka,bilo je i radosti,svega je bilo i tako treba da izgleda jedan život. I znam da ti je jako teško što sada nemaš jedan zagrljaj,ali imaš nekoga gore ko te raširenih ruku čeka.“

„Ne bih volela da donesem pogrešnu odluku.“ – reče mi jedna devojka koja je završila medicinu i sada ne zna da li da se zaposli u struci koju voli ili da traži bolje plaćen posao. Njen budući suprug nema tu dilemu,jer su muškarci po prirodi više okrenuti novcu,dok je nama ženama jako bitno da radimo posao koji volimo.

Pravila nema: Neko od malena zna šta bi hteo,neko se opet dugo traži,nekoga roditelji još od malih nogu usmeravaju ka talentu,nekoga odvedu na put kojim su oni hteli,a nisu uspeli,pa ni to nije baš ispravno,a neko mora da radi posao koji nikako ne voli,da bi otkrio i došao do onoga što voli. To sve samo govori da svako ima svoj put i svoj zadatak.

Što se mene tiče,ja sam u grupi koja se dugo traži. Promenila sam mnogo poslova i sve su to bili izbori koji su me zapravo negde oblikovali,da otprilike znam u kom pravcu treba da idem. I s obzirom da sam tek u četrdesetim počela da živim život kao svesno biće,sve što je pre toga bilo,kao da se ne računa,bar ne na način da ja iza svega čvrsto stojim.

Kada je čovek svestan da treba da se menja i da donosi odluke,onda je i svestan da je svaka prava. Kako? Pa tako što je u tom trenutku uradio najbolje što je mogao i umeo. A sa druge strane,kada prođe neko vreme,pokažu se dva puta: Jedan,na kome ništa ne bi menjao i drugi,na kome bi sve drugačije.

Znamo da se naučen niko nije rodio. I to sve govori.

Kako bih ja danas umela da ocenim neki svoj napredak,kako bih znala koliko sam sposobna,da li imam neki talenat,koje su moje vrednosti,koliko sam u nečemu dobra,kako bih znala da cenim i poštujem sam život,ako sve tuge,neprijatnosti i borbe nisam na svojoj koži osetila i ako sve te puteve nisam svojim nogama gazila?!

Pa nije život samo pesma i kakav bi on bez izazova,promašaja i neuspeha bio?

Zašto ja danas sa lakoćom o ovome pišem i govorim,pa baš zato što je mnogo grešaka i padova iza mene.

Sve me to zaista ojačalo i mislim da greška čoveka nekako i oplemeni,donese mu samopouzdanje,otvori mu nove vidike,pomogne mu da svaki naredni problem lakše podnese i puno brže iz toga nešto nauči.

Zaključak ove priče je da su greške jako važne,neizbežne i neophodne za lični razvoj.

Bila je to 2014. Frankfurt. Novembar.

Posle tri meseca stanovanja u jednom,da tako kažem poslovnom prostoru,morala sam da se iselim,a problem je bio što nisam imala gde. Na sreću,prijateljica mi je sama ponudila sobu u njenom stanu,pod uslovom da dok se ne snađem za posao,plaćam struju,vodu i grejanje. Kada sam se uselila,rekla mi je da se osećam kao kod svoje kuće,da pustim prošlost i loše stvari i da treba da gledam napred. I pored njenih reči,ja sam bila i tužna,i usamljena,i zamišljena,a opet i zahvalna jer sam za početak imala krov nad glavom.

Ovo je bio još jedan moj novi početak,jako stresna godina,ja nesigurna,razočarana,povređena,u velikom strahu od neizvesnosti i pored svega toga i dalje sa velikom željom da me neko zaštiti i zagrli. Međutim,život ne daje puno prostora za predah,puno puta ume baš neočekivano i da iznenadi,pa me je samo posle par dana „prijateljica“ zamolila da izađem što pre. Kako sam tada ostala na nogama,zaista ne znam.

Ne da to nisam očekivala,već je za mene bilo nezamislivo da jedan čovek može da bude baš toliki nečovek,a opet sa druge strane,negde i razumem da svako ima svoj stav,karakter i svoje potrebe.

Jedina stvar koju kod nje nisam uspela,bilo je tuširanje hladnom vodom,jer se topla štedela. Sudove sam nekako i uspevala da operem i u mraku,jer se i svetlo štedelo,a grejanje u sobi sam krišom palila,iako sam sve to plaćala. Sve sam to prihvatala i ćutala,jer sam mislila da tako treba. I trebalo je.

Trebalo je da vidim kako drugi ljudi žive,kako ustvari preživljavaju u svoja četiri zida,kako se ljudi ponašaju kada si u nevolji,šta je to pravo prijateljstvo i da shvatim da je velika razlika između onoga što čovek na prvi pogled vidi i onoga što iza zatvorenih vrata ustvari jeste.

Mislila sam da je moj problem egzistencije bio mnogo veći od toga što nisam oprala njen tanjir,što nisam vratila nož na mesto,što sam bez pitanja uzela šestu stolicu iz trpezarije za „moju“ sobu,što nisam večerala sa njom zajedno za istim stolom i što nisam koristila njen toalet papir,jer je mislila da se plašim bolesti koja je tada vladala Afrikom,jer je ona iz Kameruna.

Razumem,zaista razumem da svako kroji život po svojoj meri,bar bi tako trebalo da bude,a meni je samo žao što sam ja svoju izgubila.

U celoj ovoj neprijatnoj situaciji,čujem reči lekara:“ Gospođo P. imali ste blagi infarkt uha.“ Bože dragi,zar to i postoji?!

Osetila sam ja neke promene kod sebe,mnogo sam i smršala i trebalo je da se negde sklonim,osamim i bar počnem da tražim taj svoj mir u duši,ali kako i gde,kada sve što je krenulo nizbrdo,mora da se zaustavi.

„Da li znaš koliko je teško naći stan,pogotovu zimi,pogotovu bez zaposlenja?! Ja nisam ti,ja nisam tvoj ni rob,ni vojnik i ja neću da živim tvoj život! Iako trenutno nemam ništa,još uvek imam sebe!“ – bacih joj pare i zalupih vratima.

Srce mi je jako tuklo,jer velike su ovo stvari za jedno krhko i preemotivno biće.

Bilo kako bilo,tada ne,ali danas sam joj jako zahvalna,jer mi je pokazala šta u najmanju ruku znači biti sebičan,a govorila je da sam to ja. Isto tako,verujem da ovako teške situacije prave od ljudi još bolje ljude,jer sve bude i prođe,ali ljudskost je nešto što ostaje.

Napolju je padala kiša,nebo je bilo modro,pogledah gore i u tom trenutku,sećam se kao da je juče bilo,bukvalno celim telom osetih nekakvu snagu koja me setila rečenice,čuvene rečenice iz filma Prohujalo s vihorom: Sutra je novi dan.

Austrija,decembar 2019.

Trenutak,najmanji mogući trenutak moje nepažnje za volanom,mogao je dovesti do velike tragedije. Do gubitka ne samo mog,već života moje prijateljice i nekih drugih života u tom drugom autu. Umor kao opravdanje mogao je doći u obzir,ali to nije umanjilo moj osećaj krivice i besa posle svega toga.

Bog je očigledno imao neki drugi plan. On je povukao crtu između mog života ovde na zemlji i onog na nebu.

Moje jedino pitanje sa kojim ležem i ustajem,bilo je zašto.

Dragi Bože,zašto? Zašto si me ostavio?

Da li da me podsetiš kolika je svetinja porodica ili možda želiš da mi pokažeš kako i sama u ovom svetu mogu da se snađem?

Da li si me ostavio da mojoj bratanici i dalje i zauvek bezuslovnu ljubav dajem ili hoćeš da me uveriš kako i takva ljubav ima kraj?

Da li si me ostavio da konačno mogu sa svojim bratom da razgovaram kao odrasla žena i ranjiva sestra ili si me sprečio da isto tako otvoreno i zrelo razgovaram sa tatom,jer mi za to još nije vreme?

Da li si me ostavio da mom jedinom pravom prijatelju pokažem da i ja za njega mogu da budem uvek tu ili želiš da mi pokažeš kako prijateljstvo između muškarca i žene,između bivših supružnika nije moguće?

Da li si me ostavio kako mi ne bi dozvolio da odustanem da gradim most poverenja ka majci ili samo hoćeš da me naučiš da prihvatim neopisivo veliku bol kao deo ovog prolaznog života?

Da li si me ostavio da svim dragim ljudima koje u srcu čuvam i svim drugim ljudima,kažem lepu reč kada to ne očekuju ili da mi pokažeš da sam još uvek naivno dete koje u iskreno i čisto prijateljstvo veruje?

Da li si me ostavio da bih ovu ljubav koju u sebi kao krv svoju nosim mogla da svojoj srodnoj duši jednog dana u amanet ostavim ili samo da me uveriš da je privilegija biti sam,jer samoća mnogo,mnogo toga donosi?

Da li si me ostavio da me naučiš kako da budem istrajna u svojim željama ili samo da mi pokažeš kako je hrabrost ipak preveliki zalogaj za mene?

Nikada o svom životu nisam razmišljala na ovaj način,a nikada i nisam bila bliže smrti nego tada. Jedan je život stao,a drugi se nastavio. Oba su moja.

Verujem da si me ostavio da mi pokažeš kako je svaki,ali baš svaki dan blagoslov,kako sam najlepša kada se smejem,kako mi bol pokazuje da sam živa,kako me tuđe zlo opominje da se dobro dobrim vraća,da razumem da se ponekad kaže i što se ne misli,da problemi dođu kada zaboravim na sebe,da treba uvek podignute glave da stanem iza svake svoje greške,jer kroz nju učim i idem napred i kako su dela ono što ostavlja trag.

Bože dragi,sada je evo već 2025. A ja sa još čvršćom verom i sa puno većim mirom u duši,plovim ovom našom rekom strpljenja i polako dočekujem odgovore koje dugujem sebi.

A za sve ono što ja jesam,dugujem TEBI.