Austrija,decembar 2019.

Trenutak,najmanji mogući trenutak moje nepažnje za volanom,mogao je dovesti do velike tragedije. Do gubitka ne samo mog,već života moje prijateljice i nekih drugih života u tom drugom autu. Umor kao opravdanje mogao je doći u obzir,ali to nije umanjilo moj osećaj krivice i besa posle svega toga.

Bog je očigledno imao neki drugi plan. On je povukao crtu između mog života ovde na zemlji i onog na nebu.

Moje jedino pitanje sa kojim ležem i ustajem,bilo je zašto.

Dragi Bože,zašto? Zašto si me ostavio?

Da li da me podsetiš kolika je svetinja porodica ili možda želiš da mi pokažeš kako i sama u ovom svetu mogu da se snađem?

Da li si me ostavio da mojoj bratanici i dalje i zauvek bezuslovnu ljubav dajem ili hoćeš da me uveriš kako i takva ljubav ima kraj?

Da li si me ostavio da konačno mogu sa svojim bratom da razgovaram kao odrasla žena i ranjiva sestra ili si me sprečio da isto tako otvoreno i zrelo razgovaram sa tatom,jer mi za to još nije vreme?

Da li si me ostavio da mom jedinom pravom prijatelju pokažem da i ja za njega mogu da budem uvek tu ili želiš da mi pokažeš kako prijateljstvo između muškarca i žene,između bivših supružnika nije moguće?

Da li si me ostavio kako mi ne bi dozvolio da odustanem da gradim most poverenja ka majci ili samo hoćeš da me naučiš da prihvatim neopisivo veliku bol kao deo ovog prolaznog života?

Da li si me ostavio da svim dragim ljudima koje u srcu čuvam i svim drugim ljudima,kažem lepu reč kada to ne očekuju ili da mi pokažeš da sam još uvek naivno dete koje u iskreno i čisto prijateljstvo veruje?

Da li si me ostavio da bih ovu ljubav koju u sebi kao krv svoju nosim mogla da svojoj srodnoj duši jednog dana u amanet ostavim ili samo da me uveriš da je privilegija biti sam,jer samoća mnogo,mnogo toga donosi?

Da li si me ostavio da me naučiš kako da budem istrajna u svojim željama ili samo da mi pokažeš kako je hrabrost ipak preveliki zalogaj za mene?

Nikada o svom životu nisam razmišljala na ovaj način,a nikada i nisam bila bliže smrti nego tada. Jedan je život stao,a drugi se nastavio. Oba su moja.

Verujem da si me ostavio da mi pokažeš kako je svaki,ali baš svaki dan blagoslov,kako sam najlepša kada se smejem,kako mi bol pokazuje da sam živa,kako me tuđe zlo opominje da se dobro dobrim vraća,da razumem da se ponekad kaže i što se ne misli,da problemi dođu kada zaboravim na sebe,da treba uvek podignute glave da stanem iza svake svoje greške,jer kroz nju učim i idem napred i kako su dela ono što ostavlja trag.

Bože dragi,sada je evo već 2025. A ja sa još čvršćom verom i sa puno većim mirom u duši,plovim ovom našom rekom strpljenja i polako dočekujem odgovore koje dugujem sebi.

A za sve ono što ja jesam,dugujem TEBI.