Bila je to 2014. Frankfurt. Novembar.

Posle tri meseca stanovanja u jednom,da tako kažem poslovnom prostoru,morala sam da se iselim,a problem je bio što nisam imala gde. Na sreću,prijateljica mi je sama ponudila sobu u njenom stanu,pod uslovom da dok se ne snađem za posao,plaćam struju,vodu i grejanje. Kada sam se uselila,rekla mi je da se osećam kao kod svoje kuće,da pustim prošlost i loše stvari i da treba da gledam napred. I pored njenih reči,ja sam bila i tužna,i usamljena,i zamišljena,a opet i zahvalna jer sam za početak imala krov nad glavom.

Ovo je bio još jedan moj novi početak,jako stresna godina,ja nesigurna,razočarana,povređena,u velikom strahu od neizvesnosti i pored svega toga i dalje sa velikom željom da me neko zaštiti i zagrli. Međutim,život ne daje puno prostora za predah,puno puta ume baš neočekivano i da iznenadi,pa me je samo posle par dana „prijateljica“ zamolila da izađem što pre. Kako sam tada ostala na nogama,zaista ne znam.

Ne da to nisam očekivala,već je za mene bilo nezamislivo da jedan čovek može da bude baš toliki nečovek,a opet sa druge strane,negde i razumem da svako ima svoj stav,karakter i svoje potrebe.

Jedina stvar koju kod nje nisam uspela,bilo je tuširanje hladnom vodom,jer se topla štedela. Sudove sam nekako i uspevala da operem i u mraku,jer se i svetlo štedelo,a grejanje u sobi sam krišom palila,iako sam sve to plaćala. Sve sam to prihvatala i ćutala,jer sam mislila da tako treba. I trebalo je.

Trebalo je da vidim kako drugi ljudi žive,kako ustvari preživljavaju u svoja četiri zida,kako se ljudi ponašaju kada si u nevolji,šta je to pravo prijateljstvo i da shvatim da je velika razlika između onoga što čovek na prvi pogled vidi i onoga što iza zatvorenih vrata ustvari jeste.

Mislila sam da je moj problem egzistencije bio mnogo veći od toga što nisam oprala njen tanjir,što nisam vratila nož na mesto,što sam bez pitanja uzela šestu stolicu iz trpezarije za „moju“ sobu,što nisam večerala sa njom zajedno za istim stolom i što nisam koristila njen toalet papir,jer je mislila da se plašim bolesti koja je tada vladala Afrikom,jer je ona iz Kameruna.

Razumem,zaista razumem da svako kroji život po svojoj meri,bar bi tako trebalo da bude,a meni je samo žao što sam ja svoju izgubila.

U celoj ovoj neprijatnoj situaciji,čujem reči lekara:“ Gospođo P. imali ste blagi infarkt uha.“ Bože dragi,zar to i postoji?!

Osetila sam ja neke promene kod sebe,mnogo sam i smršala i trebalo je da se negde sklonim,osamim i bar počnem da tražim taj svoj mir u duši,ali kako i gde,kada sve što je krenulo nizbrdo,mora da se zaustavi.

„Da li znaš koliko je teško naći stan,pogotovu zimi,pogotovu bez zaposlenja?! Ja nisam ti,ja nisam tvoj ni rob,ni vojnik i ja neću da živim tvoj život! Iako trenutno nemam ništa,još uvek imam sebe!“ – bacih joj pare i zalupih vratima.

Srce mi je jako tuklo,jer velike su ovo stvari za jedno krhko i preemotivno biće.

Bilo kako bilo,tada ne,ali danas sam joj jako zahvalna,jer mi je pokazala šta u najmanju ruku znači biti sebičan,a govorila je da sam to ja. Isto tako,verujem da ovako teške situacije prave od ljudi još bolje ljude,jer sve bude i prođe,ali ljudskost je nešto što ostaje.

Napolju je padala kiša,nebo je bilo modro,pogledah gore i u tom trenutku,sećam se kao da je juče bilo,bukvalno celim telom osetih nekakvu snagu koja me setila rečenice,čuvene rečenice iz filma Prohujalo s vihorom: Sutra je novi dan.