Nedelja,10. april 2011. 11:30 Frankfurt.

Telefon je zazvonio samo jedanput i tata se odmah javio. Kao da je čekao kraj telefona,a ja obično zovem u 12. Ali to nije bio njegov glas. Ja sam moj na tren izgubila i cela sam se oduzela. Zašto tako teško govori,kaže mi da ga bole noge. Ma kakve noge,šta nije u redu,šta se to dešava?! Pita me kakvo je vreme u Frankfurtu,kažem sunce je i toplo,a nije. Šta je sa mojim razumom? Kaže mi da ne brinem i da će biti dobro,a ja ne mogu ni reč da izustim,u mislima ga svašta pitam i govorim,a ustvari bih sebi srce iščupala samo da ovoliko ne boli. Tata oseća moju bol i još jednom mi kaže da će mu biti dobro i da ne brinem.

„Zdravo,zdravo.“ – bile su njegove poslednje reči. Spustim slušalicu,počnem da kroz suze izbacujem bes zbog nemoći i boli koja mi pritišće grudi,malo se smirim,dozovem pameti i ponovo pozovem. Telefon zvoni,ali niko ne diže slušalicu. Ja nastavljam,i nastavljam,i ne prestajem da zovem. Lagano počinjem da vičem i da ga molim da mi se javi,onda urličem iz sveg glasa i preklinjem ga da mi se javi i neprestano ponavljam jednu istu rečenicu :“Tata,tata,molim te javi se,molim te javi se!!!“

Ne znam koliko sam dugo tako van sebe dozivala,valjda dok me suprug nije našao na podu i krenuo da me diže. Ali ja nisam mogla na noge. Htela jesam,ali nisam mogla. Podigao me je i odneo u kuhinju,krenula sam da gubim svest,dao mi je šećer i vodu i tako sačuvao,ali od realnosti,na žalost nije mogao.

Ne znam kada sam legla,samo znam da me je zagrlio,zajedno smo plakali i sećam se svoje rečenice: “Zar je moguće da ga više nikada neću zagrliti?“

U avionu sam sve vreme plakala. U Srbiji su moji pričali kako se sve dogodilo,ko je šta uradio,kako su tatu našli,a ja sam se gadila svih njih,a pre svega sebe,jer nisam umela da im kažem „Dosta!!“

U stanu hladnoća. Legla sam u tatin krevet,zagrlila njegovu sliku i dugo,dugo u tišini plakala.

U kapeli stoji sanduk,hoću da vidim tatu što pre,požurila bih,ali noge su otežale. Prilazim milimetar po milimetar,počinjem da drhtim i da se tresem dok mu prilazim,pružam ruke i mazim ga po hladnom licu ne bi li me pogledao,ne bi li se probudio i pitam ga da li ima jedno mesto tu za mene. Tišina.

Trenutak kada zemlja pokriva sanduk,najbolniji je u mom životu i tada svet za mene staje.

Ne shvatam ja da život ide dalje,da neki red treba da se ispoštuje i mrzim sve i jednog čoveka u sali u kojoj jedu,piju,telefoniraju i razgovaraju,a meni bol seče dušu. A pre svih njih,mrzim sebe,jer opet ne umem da kažem „Dosta!!“

U svojoj sobi na stolu,vidim jednu ceduljicu:

„Živi kao da ti je svaki dan poslednji i jednog ćeš dana biti u pravu.“

Tatin rukopis. Odakle ovoliko suza u meni? Kažu da kroz njih izlazi sva bol naše duše. Moguće da je tako,ali opet je sve trebalo drugačije. Trebalo je da mu bar jednom za života kažem da ga volim. Bar jednom. A kažu i da kroz bol čovek ojača. Zbog čega,za koga?

Pa nikada,nikada nećemo biti dovoljno jaki za ovaj svet.

I čemu ovaj moj život kada je pun bola i tuge?

„Ne znam Jelena,ima i lepih trenutaka,bilo je i radosti,svega je bilo i tako treba da izgleda jedan život. I znam da ti je jako teško što sada nemaš jedan zagrljaj,ali imaš nekoga gore ko te raširenih ruku čeka.“