Posle više od godinu dana života na selu,dobila sam posao. Novi posao,nova radost. Moram priznati da sam bila već malo uplašena ne znajući kako dalje i kako ostvariti materijalnu sigurnost. Samostalnost u tom smislu nikada nije bila dovedena u pitanje,ali eto,valjda sam i ovo morala da iskusim. Ni malo prijatno,ali svakako deo života.

Na poslu sve funkcioniše kako treba do momenta dok me ne premeštaju na,za mene fizički zahtevno mesto i pored lekarske zabrane za tako nešto. Posle par dana ja odbijam da nastavim dalji rad i tako postajem višak. Toliko teško sam to podnela,da je na žalost i hitna morala da interveniše,zbog prevelikog uzbuđenja,tj. visokog krvnog pritiska. Ne daj Bože nikome.

Nekoliko dana ja smirujem sebe,učim da prihvatim tu situaciju,međutim oni odlučuju da me ipak ostave i dobijam jedno lepo,za mene interesantno mesto. Posle samo par dana,biva mi saopšteno da ću raditi još do kraja meseca i da mi neće produžiti ugovor. Ja se u trenu zaledim,ali mirno kažem ok. A kada sam stigla kući,počela sam da vrištim,onako kako samo žena to ume: „Ok,ma šta ok,ništa nije ok,ko sam ja,šta sam ja,na šta im ja ličim?!!“ Ogromna količina besa se sručila na mene,a potom i veliki strah od egzistencije.

Opet nekoliko dana razgovor sa sobom,prihvatanje te surove realnosti i odluka da idem dalje. Međutim,dešava se nešto neočekivano. Oni opet žele da ja ostanem,ali onda ja uzdignute glave,ponosna kažem NE. Oni meni trebaju kao hleb,da se ne lažemo,ali ja im kažem NE. Po prvi put u životu ja mislim na sebe,ja štitim sebe,ja ne dam na sebe. E,to se zove samopoštovanje. Posle moga NE,sledi rečenica: „Može,ako dobijem stalni ugovor.“- znajući da to posle samo par meseci rada nije moguće.

I evo me danas u toj istoj firmi,nesrećna,neispunjena,nezadovoljna,odbačena,samo da bih preživela. Bez obzira na tu činjenicu,pitam se kako se oseća čovek koji sebe svesno zaglupljuje,koji svesno boravi u neinspirativnom okruženju,koji na kraju krajeva pati. Pa oseća se usamljeno i prazno.

Možda sam ja i previše samokritična,ali kako god i pored svega,znam da i ova priča ima svoje zašto i znam da me i ovo iskustvo nečemu uči.

Sve je to škola. I sve će to proći.