„Jer ti si taj zbog koga sam ostala bez igde ikoga.“

Ljubav koja može da priredi ovoliko poraza, ovoliko definitivnog u životu – za mnoge nije vredna pažnje. Za mnoge, ali za pesnika je to glavni izvor eliksira od koga se živi i za kojim se teži…

Jelena Paunović je samo u jednoj rečenici razlomljenoj u tri stiha pronašla krivca za sve svoje mladalačke jade: Otkrila je ko je taj zbog koga je ostala bez igde ikoga svoga…

Kada sam pročitao Vodopad ljubavi i pravio beleške, zapisivao lepe stihove da ih spasim od drugih reči koje ih guše, počeo sam da pišem ovih nekoliko redaka preporuke za knjigu. Hteo sam da proverim jesam li pravilno zapisao ovu misao i izjavu kako je pesnikinja ostala „bez igde ikoga.“ I nisam mogao da nađem tu pesmu u kojoj je taj sudbinski stih. Jednostavno kao da ga je neka misterija pobrisala i sakrila od mene da se ne bih ponovo suočio sa tim čudom od otkrića…

Takvih stihova ima mnogo u ovoj zbirci. Jelena to s lakoćom zapiše i kao da ne zna veličinu tih reči krene dalje i kao da zaboravi šta je rekla. Neki drugi pesnik bi na takvim stihovima gradio svoj životni kredo, propagirao bi svoj pogled na svet… a Jelena prelazi preko toga, ide dalje.

Ima ovde tuge neizmerne, devojačkih snova i suza i nade, slabosti i hrabrosti, zvezda, mora, tela i duše…i sve to zaslužuje pažnju osećajnih bića za koje piše Jelena Paunović.

Duško Trifunović

Novi Sad 9.oktobra 2001.