Kao grom iz vedra neba,Corona je stigla i u moj grad. Frankfurt.

Sve(t) počinje da se menja,ljudi postaju jako uplašeni,nervozni,pa otuda i malo agresivni,na mom poslu,kao i na mnogim drugim,smanjuju se radni sati i svi smo prinuđeni da poštujemo raznorazna pravila i da se prilagođavamo ni malo prijatnoj situaciji. Ja sam iz nedelje u nedelju,pa iz meseca u mesec sedela kod kuće i ta neizvesnost mi je baš teško pala. Šest godina sam provela u jednoj firmi i zaista sam volela svoj posao prodavca,taj rad sa ljudima,vreme ispunjeno pričama,smehom,pa i plesom,ali sam i pre svih ovih dešavanja,osetila nekakvu neobjašnjivu potrebu za promenom.

Sve mi je postalo pomalo monotono,jednolično,bez izazova,kao da sam upala u jednu kolotečinu,pa više ne tom poslu nisam davala sebe 100%.

Tako sam sporazumni otkaz relativno dobro podnela,sa jedne strane,a sa druge,moj put tada kreće nekim potpuno neočekivanim tokom.

Svo to vreme sam bila na vezi sa prijateljicom iz Bolivije,koja se tamo jako dobro snašla i stvorila sebi život iz bajke. Ja sam se u svojoj glavi poistovetila sa njenom pričom i dozvolila sebi,da njene reči,kako treba što pre da odem iz tog velikog evropskog grada,kako je to poslednji voz i kako je život na selu spas,shvatim kao veliku istinu,ne znajući tada,da je to bila njena istina.

Doneti odluku nije bilo toliko teško ni bolno,koliko trenutak kada je trebalo da potpišem otkaz za stan,jer znam sa kakvom sam ga mukom dobila. A onda se pojavio i ogroman strah,jer kada budem predavala ključeve,ja više neću imati krov nad glavom i biću prepuštena samo vremenu.

Hrabro sam odrađivala zadatke,jedno po jedno pismo,jedan po jedan otkaz i za tri meseca sam napustila svoje toplo i sa puno ljubavi građeno gnezdo,ostavila u njemu dobru energiju,a u srcu ponela sve prelepe trenutke. Posle 30 sati vožnje autobusom,stižem za Beograd,tamo me čeka školski drug,onda sa bratom od prijateljice odlazim u njeno selo,posle mesec dana u moj rodni grad,posle tri meseca u selo nadomak Rtnja,posle godinu i dva meseca u novi grad i posle godinu dana konačno u svoj dom. Šta sam sve na tom putu doživela,videla,naučila,na svojoj koži i duši osetila,znamo samo Bog i ja.

Iskreno,mislila sam da kada se uselim u svoju kuću,to je to. To je to. Tačka. Kraj. Srećan kraj. Međutim,tek tada počinjem da sagledavam život iz ugla realnosti i pošto mi se to ništa nije dopadalo,poželeh da se vratim odakle sam došla. Ali to više nije bilo moguće. Pa kuda onda?! Kroz ovo pitanje,shvatih da ja ustvari bežim od same sebe. I nekakav unutrašnji glas mi tada reče da ne brinem i da suočavanje jeste težak,ali jedini pravi put.

Dok sve ovo sada pišem,ponovo prolazim kroz taj deo prošlosti,koji je mnogo više od ovih par rečenica i vidim da je nekako previše svega bilo za ovaj moj mali život. A istina je zapravo,da smo svi ovde gde jesmo upravo zbog toga,da bismo živeli život .

Tako ja iz dana u dan upoznajem sebe,otkrivam sva tajnovita mesta svoje duše,učim se životu,ne samo na selu,već i realnom i istinskom životu,pokušavam da izazove prihvatam kao najbolje drugove i zahvaljujem se svakom novom jutru koje dočekam.