„Teško je živeti kad ti loše pođe,kad nemaš nikoga da te teši,da ti dođe. Teško je živeti dok se drugi smeju,dok mi oči umorne,samo suze,suze liju.“

Džej. Pesma je iz 1988,a ja je prvi put čujem. I naravno šta? Pa pogodi baš tamo gde (ne) treba.

Ovo je jedan dan,takav dan u kome me misli ponovo nemilosrdno bacaju u prošlost i po ko zna koji put mi lome,već slomljeno srce. I po ko zna koji put,opet sve prolazim sama. Sama se pitam,sama odgovaram,sama plačem,sama tražim izlaz. Tražim i to je važno. Da ne bude da je baš sve crno. Jer nije. Bilo je i ima lepih trenutaka u mom životu,ali ja se uvek nekako vežem za one loše i bolne. Drugi su me gradili kako su najbolje umeli i znali,ali je meni postalo tesno u sopstvenoj koži,u telu i u glavi. Nešto me u duši tišti.

Volela bih puno toga da promenim i nije da ne mogu zato što sam nesposobna za tako nešto,već zato što te promene nisu realne. Šta je bilo bilo je. Vreme se ne vraća,situacije se ne vraćaju,prilike se ne vraćaju. Ja nisam više dete,iako po svemu sudeći tako izgleda,pa ne mogu biti u tom dečijem,bezbrižnom svetu gde je sve igra. Sada sam valjda baš tamo gde treba da budem,tamo gde treba da naučim da pomirim ono šta je bilo i šta sada jeste,sa onim šta bih ja volela da bude. I tražeći način i odgovore,milion puta se izgubim i uvek se vratim na isto – na bol od pola veka i kusur.

Nekome sam ja davno napisala sledeće,misleći da je to tako jednostavno:“ Moja prošlost je samo moja. Zaboravljam. Opraštam. Puštam.“

A ja do danas nisam uspela da pustim.

Osećam se kao zarobljenik u tamnici svojih loših misli,zatvorena u mraku svoje prošlosti,u kojoj sam već zaista umorna od samosažaljenja,od tuge,od bolnih uspomena,od reči ne mogu i ne znam,od pitanja kako i zašto,od samoće,od osećaja krivice i od teorijskog znanja na papiru.

Znam da treba da se promenim,znam da treba da prihvatim realnost,znam da je život samo jedan,znam da se sve dešava sa razlogom,znam da nema smisla vraćati se na ono šta je bilo i šta je moglo biti,znam da svako ima svoje vreme i svoj put,znam da muka čoveka oplemeni i učini još boljim i jačim i tu se priča završava. Na reči znam,a duša i dalje krvari.

Da li je opravdanje,nedostatak pažnje i ljubavi kada sam bila mala,ili kasnije nedostatak podrške kao malo većoj,to što sam izrasla u nesigurnu,nezadovoljnu,neispunjenu ili nedovoljno dobru osobu,ne znam.

Ali osećam da je negde duboko u meni skrivena jedna mala,uplašena Jelena,koja čeka da je svetlost obasja i da svi strahovi nestanu.

Volela bih da imam dovoljno strpljenja i da budem dovoljno istrajna da je pronađem,zagrlim i da je ne puštam.

Da je više nikada u ovom životu ne ostavim samu.