Meri i ja živimo u našoj kući.

To februarsko jutro dočekalo me je sa suncem i osećajem mirnoće kao da oduvek ovde živim. Sa oduševljenjem kroz prozor gledam u veliko dvorište i letnjikovac,u mali voćnjak i malo podalje poveliku uzoranu baštu,u Meri koja ushićeno trčkara i laje,a oko mene tatin hibiskus i procvetale orhideje. Konačno da se i ja malo opustim,jer se na kraju sve dobro završilo i Bogu hvala što ovaj skoro trogodišnji,ni malo lak život i povratak nisu bili uzaludni.

Najveći izazov mi je svakako bila bašta koju nikada nisam radila i ne znam baš ništa o tome,pa sam u njoj ostavila mnogo rada,truda,znoja i suza. Ugledavši mladi luk kako raste,to je bila nagrada za sve prethodno pomenuto. Sve je lagano nicalo: Luk,peršun,šargarepa,tikvice,krompir,krastavac,paradajz,paprika,brokoli,lubenica,pasulj,boranija,kukuruz,suncokret,cvekla. Lubenicu sam slikala svaki dan kako raste,jer to mi je bila najveća radost,ali nije uspela. Sušna godina je donela malo plodova,ali zato mnogo znanja.

Sa prolećem su stigle bele rade,mirisne ruže,cvetne grane i pčelice,lale i narcisi. Uspela sam da orežem voće,kasnije su mi ta drvca dobro došla za potpalu,da prekrečim stabla,kupim kosačicu,izbušim bunar,napravim ulje od maslačka i slatko od trešanja,da spremim drva za zimu,upoznam prve komšije i još puno nekih sitnica.

Leto je bilo vrelo i neprijatno zbog krpelja,miševa i malih,skoro nevidljivih bubica koje grickaju kožu i prave neizdrživi svrab.

Pred jesen sam sama izriljala jedan deo dvorišta za novu bašticu i jesenju setvu luka,peršuna,šargarepe i spanaća. Napravila sam i nešto kao plastenik,u kome sam presadila zelenu salatu iz sopstvenog rasada.

Do zime sam imala svaki dan,po ceo dan posla,nisam baš umela da odmorim,da predahnem i zastanem,pa ni puno vremena za razmišljanje. Zato su sa prvim pahuljama krenuli,do tada meni nepoznati strahovi: Strah od egzistencije,samoće i strah od nepoznatog. Znam da oni neće nestati sami od sebe,zato me i sva ova iskušenja uče da budem jaka i snažna.

Pošto kuća traži slugu,a ja hoću u tome da budem što bolja,uspela sam da nedavno kupim i auto koji mi je neophodan za nekakav budući posao.

Kada pogledam iza sebe,ova prva godina je bila puna rada,truda,sticanja znanja,preispitivanja,borbe sa samom sobom,suza,uspeha,strahova,zahvalnosti,vere i nevere i na kraju krajeva,puna života.

I koliko god ja i dalje žalila za onim što je bilo i što je moglo biti,ovo sada me zapravo uči,da je svaki novi dan jedina opcija.